Stari recepti tradicionalnih kolača
Tajna fioke starog kredenca
Sećam se tog kredenca u dugačkom hodniku naše kuće u selu. Stajao je, tako ponosno i gordo, uza zid preko puta ulaznih vrata. Niste mogli da uđete u kuću, a da ga ne primetite. Mene je nešto uvek vuklo njemu. Volela sam da istražujem unutrašnjost kredenca. Tu je bilo svega. Jedan čitav neotkriveni svet za jedno malo dete.
Bio je jedan stakleni deo u njemu su stajale čaše, za vino, vodu, rakiju. Stakleni bokali, šolje za kafu i mleko.
Bio je jedan deo sa leve strane, služio je za odeću.
Ono što mi je uvek privlačilo pažnju bila je ta prva fioka koja se teško otvarala, i koja mi je zadavala muke, jer te malene, slabašne ručice nisu bile dovoljno jake da je otvore.
Da baš ta prva fioka mi je bila neotkriveni svet. Bila je još jedna ispod ove. Međutim, ona nije bila ništa posebno za mene. Kao prvo lako se otvarala i tu se moje interesovanje završavalo. A i tu su stajale kašike viljuške, kutlače … kao što vidite nimalo zanimljivo za jedno 5. godišnje dete.
Da se vratimo na ovu prvu fioku, tako zanimljivu, misterioznu …
Vučem ja iz sve snage dršku fioke i kada je napokon otvorim, privučem drvenu stolicu, onu tronošku, popnem se na nju, ne razmišljajući da mogu lako sa nje da padnem i krećem u istraživanje. Tako popeta na stolicu imala sam bolju preglednost unutrašnjosti fioke.
A tu toliko nekih sitnica, otvarača flaša, modlica, oštrača noža, i još mnogo nekih zanimljivih stvarčica za koje nisam tada znala ni čemu služe.
A onda na dnu fioke ispod kuhinjskih krpa nalazila se sveska, mala debela u kvadratićima, ispisana mahom drvenom olovkom. Neki listovi su bili izbledeli, presavijeni, na mnogima je bilo masnih mrlja, čak i tragova šećera, brašna, vanillin šećera. Tako je lepo mirisala. Volela sam da je listam iako tada još nisam znala da čitam.
Bila je to ta famozna bakina sveska recepata tradicionalnih kolača, pita, proja, jela…
Neveštim rukopisom baka je zapisivala razne recepte:
Zapisano: vanilice od strinka Mice (dobre)
Zaista su jako dobre, tope se u ustima. Prave se sa domaćom mašću. A imali smo domaću mast. Prisustvovala sam tom činu topljenja masti i pravljenju čvaraka. Ali o tome nekom drugom prilikom.
Pravila sam zajedno sa mojom bakom , ona je imala strpljenja za mene i moje interesovanje u kuhinji.
Pravim te vanilice i sada, baš po tom receptu, uvek mi zamirišu na to vreme, na detinjstvo, baku, kuću punu ljudi.
Volela sam kada smo pravile bakin kolač. Nekako kad god smo krenuli u pravljenje tih kolača, morala sam da otrčim u komšiluk po kalup koji smo pozajmili teta Gordani. Ona zaboravi da vrati, žena imala posla preko glave. Ali ja sam volela da odem kod nje. Uvek me dočeka sa radošću i osmehom. I uvek mi nešto da. Jabuku, krušku, jaje… šta god. Nikada se nisam vratila praznih ruku.
Takva su to vremena bila. Kada ti je komšija bio najveći rod.
A tek medenjaci. Okrugli kolačići, braon boje, koji tako dobro mirišu. Ceo komšiluk oseti miris. Imali smo naš med. Pčelarstvo je u našoj porodici od davnina. Kako sam volela kada dođe vreme da se vadi med. To je bio čitav praznik za sve nas a pogotovu nama, deci. Pčele su nam bile kod kolibe. Svaka kuća je imala kolibu. To je bila isto kuća samo manja od one u selu, udaljena po nekoliko kilometara od sela. I tu je bilo puno njiva, livada, voćnjaka, vinograda, tu su živeli moja prababa i pradeda. Mogla bih vam o tome još puno pisati. Ali skrenućemo sa teme.
Orasnice ( od prija Ljubinke ) tako je pisalo
Kolači sa puno oraha, nije se štedelo, orahe smo imali naše. Skupljali smo ih u jesen. Volela sam da skupljam orahe. Svi smo tada išli zajedno. A bilo nas je puno. Mama, tata, baba, deda, prababa, pradeda, brat, ja, pridruže nam se tetke, strine…
Koh
Biskvit preliven mlekom. Pretpostavljate, da je i mleko bilo domaće, imali smo krave i ovce. Ukus tog domaćeg, tek pomuženog mleka pamtim i danas. Kada ga majka skuva a ono žuto, pa se odvoji kajmak, što smo voleli da pijemo, a i kajmak nam posole, pa namažemo na domaći hleb.
Rolati , oni obični sa domaćim džemom
Te rolate smo pravili često. Kada nam se jede nešto slatko, nama deci, majka nas pošalje da uzmemo jaja iz gnezda, ulupa ih ručno bez miksera… namaže domaćim džemom od šljiva. Imali smo šljivar. Skupljali smo šljive, pravili džemove, pekli rakiju…
Sve ove kolače su naše majke, bake, strine, tetke, pripremale ručno, bez miksera, bez savremenih rerni, bez digitalnih vagica.
Mutilo se žicom, peklo u šporetu na drva, “smederevcu” merilo na kantaru. Nije im bilo ništa teško ni kompikovano, bar ja to nisam mogla da primetim.
Sa puno ljubavi, strpljenja i volje su pripremale kolače, za svoje najmilije. Znale su da ni od čega pripreme najbolju, najukusniju poslasticu.
To su bila vremena kada su ljudi imali strpljenja jedni za druge. Kada se razgovaralo, dogovaralo, planiralo, sve za stolom. Sto i zajednički porodični obroci su bila svetinja. Cela porodica se okupi oko stola. Deca su jela isto što i odrasli. Nismo imali posebne prohteve. Jela se zdrava hrana. Uvek je bilo jelo na kašiku. Pasulj, grašak, boranija, čorba. Bilo je i mesa ali umereno. Salate od povrća iz bašte u izobilju. Voće, jabuke, kruške, kajsije, šljive, trešnje, lubenice, dinje, sve to u našoj proizvodnji. Nije bilo prskano, zemlja je bila zdravija, planinska voda, vazduh čist. Deca nisu bila debela, nije bilo grickalica, brze hrane, gaziranih pića. Puno se trčalo, šetalo, penjalo, skakalo. Nije bilo sedenja uz televizor, lap top, ni mobilnih telefona. Nije bilo ni puno igračaka, mislim na kupovne. Sami smo ih pravili, improvizovali. Tata nam je pravio drvene igračke.
Ta požutela sveska, još je imam, čuva mnoga sećanja, uspomena, mirisa, ukusa.
Kredenac još postoji, i ta fioka. U njoj se nalazi čitavo moje detinjstvo. Čuva od zaborava sve ono lepo i vredno. Ona je riznica bogatstva. Ne bih je menjala ni za šta na svetu.
Povremeno je otvorim, zavirim, pa je zatvorim, onako sebično, čuvam unutrašnjost samo za sebe.
